Voz Beograd–Bar: noć do mora i iskren utisak

Dugo nisam ništa pisao, a tema se nakupilo. Danas — o putovanju iz Beograda u crnogorski Bar noćnim vozom. To je jedna od najlepših železničkih pruga u Evropi i, uz to, jeftin način da se stigne do mora.

Kupovina karata

Karte se kupuju na glavnoj železničkoj stanici u Beogradu, preko mosta Gazela, u starom delu grada. Onlajn tada nije bilo moguće, pa ionako moraš da odeš po karte unapred — ali to je čak i plus: usput vidiš kako je najzgodnije stići i kako se kasnije ne izgubiti u samoj stanici.

Stanica se 2023. još dograđivala, karte su se prodavale na −1 spratu, odatle i vozovi polaze. Cena — oko 3000 dinara po osobi u jednom pravcu, sedište (takođe podatak iz 2023). Povratnu kartu nismo uzimali — nismo znali tačan datum povratka — pa smo je kupili već u Crnoj Gori. Primaju keš i kartice (ne ruske). Na engleskom se prodavci nekako snalaze, kupovina je laka. Pasoš ne treba, karte nisu na ime.

Voz i polazak

Spolja voz izgleda strašno: stara električna kompozicija, možda pedeset godina stara, sva u grafitima. Ali iznutra je, iskreno, bolje nego spolja. Dolazi i polazi tačno, bez kašnjenja; krenuli smo oko 20 časova.

Vagoni su svi različiti, nijedan nije nalik drugom — kao da su sklopljeni od onoga što je bilo pri ruci. Ka Baru smo dobili vagon sa malim kupeima: šest sedišta i vrata koja mogu da se zatvore od hodnika. Unutra čisto, sedišta široka, za sedeću varijantu sasvim udobno. Ima utičnica, a sedište se sklapa skoro do sredine hodnika — uzmeš dva mesta jedno naspram drugog i, teoretski, možeš da legneš celom dužinom.

Noć u vozu

U početku je sve bilo mirno: sa nama su putovali bračni par sa detetom i još jedan čovek. Dalje — zanimljivije. Voz je noćni, stajanja malo, ali u susednim kupeima bili su mladi koji su do daske puštali muziku, vikali i ponašali se... ne baš najbolje. Leto, put na more — raspoloženje je jasno. Kontrole u vagonima nema, niko ne pazi na red. Žurka je trajala do 2–3 ujutru.

Pušači su izlazili u zajednički hodnik i tamo pušili celim putem, pa smo vrata kupea morali da držimo zatvorena (ja ne pušim i ne volim miris duvana). Najneprijatnije — u jednom kupeu bili su prilično pijani muškarci koji su usred noći krenuli nekoga da traže. Kad ti se u polusnu otvore vrata i pijan čovek nešto pita — postane veoma neprijatno.

Reći ću iskreno: imali smo sreće što ni deca koja vrište ni pijana društva nisu završili u našem kupeu — inače je moglo da pokvari početak odmora. Zato procení sam: možda takvih suseda uopšte ne bude, a možda bude i obrnuto. Samo budi spreman da te noći možda nećeš baš odspavati.

Na usputnim stanicama ljudi su i dalje ulazili, i u jednom trenutku mesta je nestalo. Oni sa kartama bez rezervacije gurali su se u hodniku, sedeli na torbama i koferima i tako, polusedeći, putovali još celu noć, oko devet sati. Nije baš jasno zašto uopšte prodaju karte bez rezervacije.

Granice

Do granice Srbije stigli smo po redu vožnje i stajali oko 40 minuta — trebalo je da uđe srpska granična policija, proveri dokumente i udari pečate. Ali niko se nije pojavio, i voz je krenuo dalje. Već na teritoriji Crne Gore graničari su ušli, pitali ima li stranaca, udarili pečat onima kojih ima i produžili dalje — brzo, bez zezanja.

Pogledi

Jedini, ali ogroman plus: kad uđeš u Crnu Goru, otvaraju se predivni pogledi — svitanje, sunce, planine, prava bajka. Posebno je lepo Skadarsko jezero.

Dolazak

Prva veća stanica kraj mora je Sutomore. Oko 30% izađe još u Podgorici, u Sutomoru još otprilike polovina, a do Bara stigne sasvim malo (logično: iz Sutomora je bliže popularnim letovalištima). Na kraju je voz stigao sa oko dva i po sata zakašnjenja. U Baru je kraj železničke stanice autobuska stanica: autobusi za razne delove Crne Gore (uglavnom Budva) i gradski — do centra. Ima i taksija, ali naplaćuju pristojno — autobusom do tvog grada je mnogo jeftinije.

Povratak

Povratne karte kupili smo na stanici u Crnoj Gori nekoliko dana ranije — takođe sedeće, sa rezervacijom. Ispalo je čak malo skuplje, oko 33 € po osobi (podatak iz 2023). Isti voz, ali drugi vagon.

Vagon je kao dugačak međugradski autobus: po dva sedišta sa svake strane. Prozori zaprljani, lepota se u povratku ne vidi, i ne otvaraju se — klima kao da postoji, ali jedva radi, bilo je vruće. Zato ponesi bar 3 litra vode za put.

I opet iste greške: muzika sa telefona, pušači svakih pet minuta kraj vrata na kraju vagona. A pošto su prozori zatvoreni — putuješ u duvanskom dimu svih 12 sati. Ljudi piju, galame, vesele se. Kontrole opet nikakve. Smiruju se tek na graničnoj kontroli — posle nje može da se spava. Povratak je delovao gore: u istom si prostoru sa celim cirkusom. Mada je kao proleteo brže.

Zanimljiv detalj: na kraju voza ima vagona u kojima ljudi prevoze svoje automobile železnicom. U povratku su graničari ulazili i u Crnoj Gori i u Srbiji — na crnogorskoj strani čak sa psima, nekima su proveravali stvari i cigarete. A srpski graničar je pogledao dokumente, a na molbu da udari pečat rekao „jedan minut", izašao iz vagona — i voz je istog časa krenuo. Zašto je tako, ne znam, ali izgleda namerno.

Prednosti i mane

Prednosti:

• Jeftino
• Prelepi pogledi
• Ne muči te mučnina
• Ako voliš žurku, sigurno ćeš naći društvo

Mane:

• Mogu ti se naći bučni susedi
• Klima jedva radi
• Nema usluge ni interneta
• Nepušačima je teško
• Putuje se koji sat duže
• Nije najbolji izbor za vizaran

Druge opcije

Postoje autobusi iz Beograda — takođe se dugo putuje, može da te uhvati mučnina, sa toaletom nejasno; cena je otprilike ista. Najudobniji je avion, ali je u sezoni primetno skuplji.

I još jedna dobra opcija — dnevni voz do Bara: leti puštaju posebnu kompoziciju kroz ista lepa mesta, samo danju. Provesti vreme uz prozor sa pogledima mnogo je prijatnije, i ne moraš da spavaš. Karte je bolje kupiti unapred — mogu da se rasprodaju.

A zaključak donesi sam.